U momentima dokolice

Ponekad u momentima dokolice

popisujem svoj iznošeni donji veš

dotrajale majice i ostrugane čarape

pa ih zatim zaveštavam

nekom nesumičnom izabranom srećkoviću

iz javnog imenika.

Povremeno u časima dosade

skiciram čamac koji planiram sačiniti

od debelog hrasta sladuna iz obližnjeg parka.

Čamac iz kog ću pevati poput gondoliera

dok budem veslao daleko od bova.

Neretko,moglo bi se reći često,

sedim bosonog pred zgradom u kojoj ne živim

i brojevima izrečenim glasno

zbunjujem decu koja igraju žmurke.

Najčešće, bez ikakvog smisla,

protivrečim svojim istomšljenicima

tek da bih privukao pažnju na sebe

makar tada i gnev navukao

jer, momenti dokolice znaju da budu naporni.

Beg od krvavog otkosa

Pramenovi oštre kose nisu uspevali da prkose znatno oštrijem vetru. Brio je severac, zarivao se u kosti i u snopove trava požutelih od jeseni. Ti snopovi trava bili su napakovani na središte blatnjave njive. Nosio je na svojim poludubokim cipelama sastav njegove kuće u kojoj se rodio-blato i slamu. Čupao je noge iz rodne grude pri svakom koraku.
Padala je magla. Naziralo se stablo kruške, taj slasan vodenjak sa kojeg je pao kao desetogodišnjak prilikom krađe svračijih jaja. Magla je progutala sokak kojim je jednom prilikom hodao kao da je pao sa sedmog neba. Tako je bar njegov hod protumačio seoski pop, nakon što mu je mladić učtivo ali ni sa najmanjom željom celivao ruku. Možda je to bio i jedini put da mu taj odvratni gest navodnog poštovanja nije pao toliko teško. Ta vražja padanja. Usledio je pad u očima svojih roditelja čemu je prethodio pad na ispitu zrelosti iz matematike.
Magla kao da je osetila želju hodača da ostane nevidljiv. Gutala je postepeno svaki pedalj zabačenog sela. Hodač joj je pritajeno bio zahvalan. Neće videti livadu, za koju je verovao da je obrasla u korov a u kojoj je poslednji dah ostavio njegov nešto stariji drug. Imao je četrnaest kada ga je kosom, oštrijom od svih oštrih pramenova i od svakog vetra zaklao komšija zbog ovaca koje su se zasladile lucerkom. Neće videti ni kuću, sada već pokojnog krvnika sa britkom kosom, oko koje je nakon što je pušten iz zatvora, u dugim belim gaćama vrišteći bežao od utvara koje su ga proganjale. I dželat je kao i njegova žrtva poslednji dah podario travi.
Pobegao je odavno. Pobegao je od livada lucerki čiji par otkosa vrede kao život, gde je međa predmet zakletve, kletve i mržnje, gde je tuđ pad poželjen i rado viđen a uspon stvar zavida i ponovo mržnje.
Hodao je poput uhode. Magla se nije podizala.

Miš-sivo platno

Naručio bih sliku kod Vas gosn’ slikaru
da otrgnem poglede sa pohabanog nameštaja,
sa masnih i neokrečenih zidova
i od prozora koji gleda ka napuštenoj štenari.
Ne tražim sopstveni portret
niti ukočena lica porodice svoje.
Ne razumete,
ja ne želim vodopad da zaustavljam
niti jesenji vetar u ram da stavljam.

Umetniče dragi sa beretkom na glavi
pomešajte crnilo noći sa belilom dana.
Neka platno postane pepeljasto,
neka bude sivo poput miša
koji mi je lani sa okotom svojim pojeo šal
a ranije je od duvana i jedne pesme moje
napravio gnezdo sebi.
Razumem ja njegov kritički stav
ali mi se ipak ocrtao osmeh na licu
kada sam ga zatekao mrtvog,
pokraj izgriženog kabla od šporeta.
Neka ta pepeljasta, miš-siva boja
čini osnovu.
Naslikajte sveže izliven beton
i trag ptičjeg stopala na njemu
kako bih u svom ramu slobodu uhvatio.

Kucanje

Obešena gumena igračka koja je garantovala gratis vožnju onom ko je dohvati sa ringišpila, pratila je ljuškanje lanaca i korpi. Na travi ispod ringišila slepljenih u jutarnjoj rosi belele su se prosute kokice a poglede je od sebe odvraćao ispovraćani sladoled, šećerna vuna i sokovi, kupljenih od strane dobroćudnog dede koji ne ume da ostane gluv na zahteve svoje unuke.
Protekla je i druga  nedelja dana kako je Zabavni park stacioniran iza ambulante u ovom gradskom naselju. Prvih dana su obaveštavali uz pomoć starog, rashodovanog automobila i megafona da su stigli u grad. Koliko god da jedna takva pojava stvara osećaj razdraganosti i euforije, ujutrudeluje vrlo žalostivo. Osim nekoliko pasa lutalica i debelog, neurednog čuvara sa treger majicom, kratkim pantalonama i sandalama koji je zamišljeno sedeo pored svoje kamp prikolice, niko se više nije mogao videti.
Sa druge strane, u to doba, u ambulanti, atomsfera je delovala dosta življe nego u Zabavnom parku. Pacijenti i to uglavnom oni u starijem životnom dobu, presretali su sa snimcima pluća, analizama krvi i raznim uputima svoje izabrane lekare i medicinske sestre ne bi li dobili neku korisnu informaciju ili da bi jednostavno umolili da budu primljeni preko reda budući da imaju neke neodložne obaveze kasnije. Lekari i medicinske sestre, sa istreniranim strogim i neraspoloženim pogledima odbijali su nasrtaje svojih pacijenata. Nakon što bi se dokopali ordinacije, unutra bi popili prvu jutarnju kafu praveći se da ne čuju  kucanje na vratima. Toliko dugo slušaju to kucanje da po njegovom zvuku znaju da razvrstaju mrsko kucanje od učtivog, zlovoljno i učmalo od onih nenametljivih, zazorljivih kucanja.
Gumena igračka pokraj ringišpila koju su neki nazivali „patkica“ i dalje se nemo ljuškala u ritmu zvuka metalnih lanaca i korpi. „Patkica“ ili u ovom slučaju velika, zelena, gumena žaba, kao da je čekala nekog novog heroja da je skine i da dan konačno učini uzbudljivim. Dečači, uglavnom oni između dvanaest i četrnaest godina utrkivali su se viseći u korpama da skinu igračku ne bi li dobili gratis vožnju i simpatije kod devojčica. Ponekad, kada bi neko vezao dve-tri gratis vožnje zaredom, ljudi koji vode Zabavni park bi poslali nekog od svojih klinaca na ringišpil ne bi li prekinuli tu novonastalu dominaciju. A budući da ti njihovi klinci odrastaju pored ringišpila i ostalih vrtoglavih, uzbudljivih sprava, lišavanje mušterija pobede bilo je pitanje rutine.
Neurednog, neobrijanog čuvara u razmišljanu je prekinulo kucanje o prozor njegove kamp kućice. Pored posla čuvara on je obavljao i posao vozača šlepera koji je u svojoj prikolici terao rastavljene delove mehanizma Zabavnog parka. Dečakova ruka je kucnula unutar kamp prikolice i to kucanje bi radnici u obližnoj zdravstvenoj ustanovili pojmili kao vapajno kucanje. Tromi čuvar je brzo ustao da odgovori na poziv koji se začuokroz prozor, koji je sprečen da otkrije sadržaj kamp prikolice zeleno-braon zavesom. Kroz par trenutaka je na svojim jakim rukama čuvar poneo svog jedanaestogodišnjeg sina, tankog i niskog dečkića. Dečak je morao u toalet. Da ode sam nije mogao s obzirom da je zaradio teške prelome nogu koje sada krase gipsevi, išarani imenima njegovim drugara koji poput njega vode nomadski život koji im pruža Zabavni park. Dečaka često budi sopstveno vrištanje za šta je odgovoran uvek isti san u kojem on propada u bezdan.To je počelo onog dana kada je po zadatku ušao u vožnju ringišpilom da diskvalifikuje jednog srećkovića, kada se korpa sa njegovim laganim telom otkačila i podarila mu jezivi let.
Nešto kasnije je hvataljka za plišane igračke progutala metalni žeton i uzbudljivi dan u Zabavnom parku je mogao da otpočne.

Ukradena bicikla

Na ukradenoj bicikli
Sa pokvarenim zvoncetom
Iskrzani
Karirani sako.

Na ukradenoj bicikli
Korpa napred
A u korpi
Kilogram
Natrulih jabuka.

Na ukradenoj bicikli
Zarđali lanac
Koji pokreću
Zarđali listovi na nogama.

Na ukradenoj bicikli
Škripe kolena
Listovi
Pluća
Savest.

Događaj na zgradi sa neočišćenim dimnjakom

-Ko je to! Ko ide?! Ne prilazi skočiću!
-Ne savetujem ti to momčino. Skok sa te visine bi te zagarantovano ucmekao.
-To i hoću! A ko si ti i šta ti hoćeš?!
-Hoću da očistim ovaj dimnjak. Samim tim možeš da pretpostaviš da sam dimnjačar ili odžačar. Kako ti je lakše. Mi čistimo odžake i donosimo sreću. Trebalo bi da se uhvatiš za dugme ali to baš nije preporučljivo u tvom slučaju. Drži se ti tog gelendera.
-Ne laži! Ti si pregovarač! Poslat si ti da mi ispereš mozak i da me ubediš da ne skočim. Misliš da sam naivan?! Ha!
-O Bože...ti baš misliš da se ceo svet vrti oko tebe? Možeš da baciš pogled dole ka ulici. Saobraćaj se normalno odvija, niko nije ni primetio da se blesaviš tu. Ljudi su pritisnuti svojim problemima. Nemaju oni vremena da se zamajavu sa tobom. A i za tebe je bolje da te ne primete.
-Šta pričaš bre ti? Zašto je bolje da ne primete?!
-Onda ćeš da dobiješ navijače. Bodriće te u nameri da skočiš odatle. Narodu je dosta tih samoubica. Svako malo pa se neko uzpentra na zgradu i preti da će da skoči. Dosadilo.
-Ti si lud! Zašto bi me iko bodrio da skočim? 
-A što si ti bolji od njih? Misliš da samo ti imaš problema? Svaki od tih temena koji možeš da vidiš odatle je pritisnut nekom mukom. Ne vide te zato što su im vratovi pritisnuti kreditima, neplaćenim kirijama, dugovanjima za struju za prošli mesec a uskoro i za ovaj, grejanje, deca, nove patike...mogao bih ja da nabrajam do jutra ali ovaj se odžak neće sam očistiti. Ne vole oni kada neko hoće da se izvuče tako što će da se ubije. Moraš i ti svoj krst da otegliš do vrha. Nema nazad sinovac.
-Nikom nije kao meni! Ako će da me mrze što ne mogu da izdržim svoje probleme neka me mrze! Kao da me je briga!
-Nije lepo ovo što ću ti reći ali nerviraš me pa moram. Trebalo bi čoveku učiniti lepim poslednje trenutke u životu ali budući da sumnjam da ćeš da skočiš onda mogu da ti kažem šta god. Možda bih te i gurnuo ali ne bih da grešim dušu a i neću da ti se mešam u posao. Ni ti ne čistiš moje dimnjake! Dakle, obično si samoživo i sebično govedo koji visi ovde poput nekog komedijaša željnog pažnje, Koji su tvoji jadi?! Nisu ti se ostvarili snovi?! A ja sam oduvek sanjao da postanem odžačar?! Dobio sam od bake kad sam bio mali kesu "Negro" bombona, one su mi se svidele i ja sam rešio da postanem odžačar?! Mogao bih i ja da se okačim tu pored tebe ali ja ne mogu da priuštim taj luksuz. Plaćam alimentaciju mojoj bivšoj ženi kako bi moj mali izrastao u normalnog čoveka. U suprotnom mogao bi da izraste u nešto kenjkavo poput tebe pa će onda i on da paja guzicom ogradu neke zdrade i da dangubi moje kolege. Kad smo kod toga odoh odavde. Vratiću se kasnije da očistim ovaj dimnjak. Nemoj da sam te zatekao ovde. Baciću te u onu mesaru dole!
Pošto je odžačar otišao samoubica u pokušaju je još malo ostao na vrhu ove zgrade. Budući da čin samoubistva nije onakav kakvom se nadao pokunjen se spustio do one mesare u kojoj bi prečicom završio da ga je kasnije odžačar našao na zgradi. Kupio je tu kilogram dimnjenih svinjskih nogica i otišao je u svoju iznajmljenu straćaru da kuva pihtije i da se samom sebi žali na svoj promašeni život.

Smrt jednog komarca

Novinskom hartijom
i jednim bombastičnim naslovom
podarih slobodu krvi svojoj!
Tvrdokrilac, vampirskog roda,
postao je podeljena ličnost-
podeliše ga moj zid neokrečeni
i iskolačene oči naslovnice.

NOVI ESTRADNI SKANDAL!
STRANE INVESTICIJE!
OBRAČUN MAFIJE!
POSKUPLJENJE STRUJE
i na sve to-
jedna nožica
jedno ipo krilce,
i moja krv.

Zgrožen, zgađen
prizorom ukazanim
okrenuh leđa mestu umorstva.
Okrenuh i krvavu naslovnicu.
Nokti podrupreti crnilom
češkali su mesto uboda.
ČITULJE!
Preko čitave strane jedna glava,
bez oreola ali ipak:
„Anđele naš“
OBRAČUN MAFIJE!
Novinska hartija lako krv upija.

Blef

Zgužvao je praznu kutiju cigareta i bacio je pored kante. Uistinu, gađao je onako nevoljno kantu ali je promašio. Nije mario da je podigne i pošalje je na mesto koje je predviđeno za smeće, Kanta je ostala promašena ali to nije ništa u odnosu na život koji je vodio lik koji je upravo zapalio poslednju cigaretu iz kutije i koji se uputio ka obližnjem parku. 
Tu noć je na ruletu ostavio poslednje što je imao. Ni to nije imao. Pozajmio je od svog jedinog preostalog prijatelja. Verovao je u ono u šta veruju svi kockari a to je da jednom mora da ga krene, da sreća mora još jednom da mu se nasmeši. Sreća se te noći možda i smešila nekom ali njemu nije podarila svoj blistavi osmeh.
Prebirajući po mislima nije mario za to što je klupa na kojoj sedi zahvaćena jutarnjom rosom. Izgubio je sve. Odavno stan, nešto kasnije posao, postepeno prijatelje zbog zajmova koje nikada nije vratio, do kraja sledeće nedelje izgubiće i poslednjeg prijatelja. Dugovao je zelenašima, kamate su rasle, pretnje takođe.To bi bilo sve od njega. Više nije imao opcija. U tom trenutku se u njemu javila željica da nešto promeni ali više nije imao šta da promeni. Sve i da reši da se više nikada ne kocka, to neće ništa promeniti. Naravno, kada je čovek u bezizlaznoj situaciju u njemu se javi ideja da počini samoubistvo. On ipak nije bio od te fele. Smatrao je da samoubistvo može da počini samo psihički bolestan, lud čovek. Samo lud čovek. 
Parkom su počeli da prolaze ljudi. Neki su užurbanim koracima žurili na posao noseći u kesama peciva, drugi su sami ili u pratnji psa trčkarali kako bi stekli kondiciju a on je sedeo i posmatrao ih poluugašenim pogledom. U jednom trenutku je ustao, prišao je jednoj dečjoj ljuljašci, posmatrao je neko vreme pre nego što je seo na nju. Zaljuljao se snažno i započeo je glasno pevanje dečije pesmice u kojoj se slavi radost življenja. Ljuljao se dugo i snažno, pevao je još snažnije čekajući strpljivo da njegov poslednji blef urodi plodom.

VIKANJE!

Neko iz senke je na ministra viknuo
nazvavši  ga tada -nesposobnjakovićem i ništavilom!
Ministar je zaprepašćen od čuda zinuo
Nemoćan da otpor isuče pred takvom silom.

Ponižen ministar pozva svog poslovnog partnera
Preko čijih firmi ušteđevinu redovno kupa
Tom prilikom je pređena svaka mera
Partner je saznao kako je on jedna spodoba glupa!

Sada partner direktore svojih firmi saziva
Razlog je jednostavan-želi da im u svašta saspe u lice
perspektiva tih firmi je zapravo siva
zato što su im direktori nesposobne propalice!

Direktori brže bolje hitaju kolegijum da sazovu
Pozvani su šefovi i neke cenjene ulizice
Saznali su da na položaju neće sačekati godinu novu
Zato što su debili i grandiozne neznalice!

Jedan od tih šefova se kasnije na radnika okomio
Jureći ga poput besnog pseta po pogonu fabrike
Sočnim psovkama je taj šef svoj jezik lomio
Rad mašina se nije čuo zbog šefovske vike.

Kasnije je, taj isti radnik, kod kuće od besa penio,
korio je svoju ženu i šerpu sa ručkom zagorelim:
„Zašto li sam se mlađan i glup uopšte ženio,
pa zar sa ovom spetljanom svoj život  da delim?!“

Žena, sa povređenim ponosom i čađavom musakom,
nije mogla dugo u sebi da skriva taštinu
Razbacane igračke su je naterale da udari o sto šakom
i pregršt pretnji i uvreda da izrekne svom malom sinu.

Sinčić, sa suzama u očima, potišten i ljut
nesvojevoljno je skupljao svoje igračke sa puno jeda
Istrpeo je mamino vikanje ali na sreću nije i prut
od dečačića je kritiku dobio njegov mali, plišani meda.

Let iznad slonova

Bolnička soba i na sobi odškrinuta vrata. Belilo unutrašnjosti. Ispred odškrinutih vrata roditelji šteluju osmeh i kuraže se. U rukama voće i igračka.
Nešto iza doktorske vizite ovu bolničku sobu je posetio marketinški stručnjak. Mladić sa vrhunski dizajniranom vizit-kartom, ambiciozni karijerista u čijoj radnoj biografiji stoji vozačko iskustvo pet godina, privatni fakultet sa nekoliko reči u svom imenu i znanje dva svetska jezika. Vegetarijanac i samoproklomovani filantrop. To je moderno. Poletnog mladića unajmio je neko nedodirljiv. Taj neko nedodirljiv je između ostalog i osnivač humanitarne organizacije koja ima za cilj da prikuplja humanitarnu pomoć od imućnih i visokokotiranih pripadnika društva. Takođe nedodirljivih.
U glavi marketinški stručnjak pravi selekciju. Jasno je da se na humanitarnoj večeri mora pustiti projekcija spota sa devojčicom:“ Ne...ne ova. Nije dovoljno mršava. Ova je mršava ali pobogu ne smeš imati kosu. Ova je već prihvatljiva. Malo belila na licu, efekti i bombonica. Tutnućemo joj nekog fucnutog plišanog medu u ruke i ima da pršti“
Četvrta devojčica je spavala iscrpljena terapijom i zbog toga je propustila šansu da eventualno postane medijska zvezda. Sanjala je kako leti iznad slonova.

Komšijska (srpska posla)

Komšijska (srpska posla)

Komšija komšiji lošu zgodu pravi

iskopao je jamu i vodom je napunio

cilj je da se komšija udavi

valjda vam je jasno da je to naumio.

Komšija komšiji pravi smicalice

sve više to liči na rat

porazbijao mu je sve sijalice

valjda vam je jasno da hoće da mu slomi vrat.

Komšija komšiji pravi vragolije

u đavolji ušao je klan

kupio je pištolj, hoće krv da prolije, 

valjda vam je jasno da mu je to plan.

Komšija komšiji pravi zgodu mučnu

da ne bude da je u prazno pretio

sam je napravio bombu ručnu

valjda vam je jasno čeka se dosetio.

Komšija komšiji i decu stvara

ovo sada prevazilazi i rat

u želji da pakosti ne žali ni vremena ni para

valjda vam je jasno da je u pitanju inat.

Komšijska 2

Upalila se komšiji kuća

trčimo da se grejemo

a posle ćemo skupa

svi da se smejemo.

Ostao je samo garež

izgorela je do temelja

imamo razlog

za nekoliko dana veselja.

Kolima je iskrivio banderu

da je mrtav to hoćemo

da bi mi mogli

do besvesti da se kikoćemo.

Umrla mu je žena

bez komšinice ostadosmo

i zbog toga od smejanja

u nesvest popadosmo.

Idemo da mu izjavimo saučešće

naši osmesi su kao blicevi

a posle sahrane nastaće

brojni vicevi.

Mnogo su mu bolesna deca

svesni smo našeg greha

ali kako da se lišimo 

zdravog smeha?

Lavor

Podgrejao je vodu u loncu na šporetu i sipao je u beli, plastični lavor. Zadigao je do kolena svoje maslinasto zelene dugačke gaće koje nije razdužio u vojsci i počeo je da pere svoje umorne noge sa izraženim venama. Posebnu pažnju je posvetio delu između prstiju. Čitav ritual bi pratio pogled koji se gubio negde u beskrajnu daljinu, kroz suturen, kroz zidove štala, kuća, kroz sokake i njive. Teško je izneti pretpostavku gde se nalazio kraj tog pogleda. A u sedoj glavi su se rojile misli o nekim davnim, srećnim vremenima. Ta davna vremena su uvek bila srećna osim za njegovog pašu koji je tvrdio da nikada nije valjalo ali da je sada najgore. Prao je svoje noge u lavoru u to neko vreme koje je, verujem, bolje od ovog današnjeg.
U šporetu je tada pucketala cerovina, u lavoru se mutila voda a misli su slobodno lebdele iznad spokoja. Mladost.
Danas je sve manje šporeta u kojima nestaje cerovina,sve je manje lavora i nerazduženih vojničkih gaća. A davna, srećna vremena. Ona nikada ne nestaju.

Običan dan jednog sužnja

Teško, čađavo jutro
i kašalj ispunjen šlajmom
olovne mršave noge
i kičma zajahana zajmom.

Beznadežno podne
i tanjir sa bljutavim obedom
odbijanje i ustajanje sa stola
smatra se moralnom pobedom.

Tamno, spasonosno veče
remeti alarma na satu navijanje
umesto ovaca
broji se stomačno zavijanje.

U međuvremenu između ručka i Dnevnika 2

-Komšo leba ti....umal´ da me strefi! Šta radiš tu?!
-Ništa.
-Kako ništa?! Što čučiš u tim tujama tu? 
-Ma neka dečurlija....loptom mi razbila prozor, pentraju mi se po šupi, gaze mi cveće....
-Pa jebo ga ti to su deca. I mi smo takvi bili. Pusti ih.
-Ma ne razumeš ti mene. Baš zato što ih jurim oni se i vraćaju. Tako im je zanimljivije.
-U pravu si. Ne razumem te.
-Slušaj, na neki način ja se igram sa njima. Čovek kada omatori počinje da liči na dete. Njima je interesantno zato što se ja srdim na njih i zato što ih jurim a i meni je to zanimljivo. Prekrajam vreme tako.
-Gadna samoća komšo a?
-Gadna majku joj.

Čovek priča sam sa sobom posle rata

Gangrenom nagrižene noge kroz ruševine su se micale
Izvitoperena ulica ispustila je prašnjavi dah
Nagrižene, barutom osoljene usne reči su sricale
Na sasušenu krv mirisao je krah.

Iz zemlje su bojažljivo virile rite poderane
Razbacan paramparčad, udovi i umrtvljena nadanja
Miris truleži opsedao je otvorene rane
dok su osoljene usne sricale reči duševnog stradanja.

Kako izmeriti strah, patnju i načinjeno zlo?!
Količina zavisi od merioca, a ne od vage ili tasa!
Brada hodača podrhtavala je kao što je to činilo tlo
Poput belih zastava vijore se reči sa malo glasa.

Prenatovarena glava ka ranjivim nogama prenateže
Kao da će se tako teška otkinuti sa svog vrata
Reči bez pameti, tiho, sa drhtaja usana beže
Čovek priča sam sa sobom posle rata.

Prosjačka psihologija

-Dobar dan mlad gospodin. Udeliš neki dinar za moju bolesnu čerkicu koja boluje od teške i neizlečive bolesti?
-Ček bre, zar koliko juče nisi imao sina koji boluje od teške i neizlečive bolesti?!
-Pa ovaj..jeste ali...ovaj... imam ja i čerkicu koja..
-Dobro de. Imaš pravo. Žensko dete ipak izaziva jače emocije od muškog. Nekako su krhkija stvorenja. Dosetljivo, moram ti priznati.
-Nije bato nego...ja sam mislio....
-Neka te...shvatam. Evo ti pedeset dinara, danas sam dobre volje. Pretpostavljam da si izbunario još nekog za neki dinar a to će ti biti dovoljno za čokanjče neke žestine.
-Hvala kume, Bog da ti da.
-I drugi put kada sam dobre volje. I evo ti jedan savet. Promeni to za neizlečivu bolest. Šta će joj pare kada je bolest neizlečiva? Podari ljudima nadu da će se ta čerkica možda izlečiti ako oni zavuku ruku u svoj džep. I promeni lokaciju. Ovde su te već svi upoznali. Pa juče si mi tražio pare za sina. Ali nemoj da ideš tamo gde su naseljeni bogataši. Beži od mermera i visoko podignutih ograda. Oni nemaju vremena ni da te saslušaju i tu se definitivno nećeš ovajditi. Pronađi neke siromašnije baze. Oni imaju više razumevanja za te stvari. Verovatno su i naivniji. 
-Oću.
-Odlično...ajd...okrepi se pa u radne pobede.
-E...kume?
-M?
-Setio sam te se. Samo juče nisi hteo da zastaneš kada sam ti tražio pare a danas si baš dobre volje. Šta je razlog ako smem znati?
- Posle četiri vantelesne oplodnje mojoj supruzi i meni se konačno posrećilo. Čekamo bebu.
-Nek je sa srećom!
-Hvala bato...vidimo se.

Gospodin Sistem majskim suncem obasjan

Proleće, park, šarenilo, polovina maja
Porodični izlet i puštanje papirnog zmaja
Držanje za ruke i ringe ringe raja.

Podnožje je puno veselog dečjeg eha
Kraj uskršnjeg posta, očišćeni smo od greha
Unaokolo cvrkut ptica i mnogo, mnogo smeha.

Mama veštim prstima devojčici plete kikice
Tata joj od poslednjih para kupuje kokice
Uvežbani osmeh mu prekriva zabrinuto lice.

Gospodin Sistem se lako uklopio u ovu gomilu
Sedi na klupi, novine su mu na krilu
sa zadovoljstvom posmatra ovu prolećnu idilu.

U oblaku prašine i pitanja

U naručju razvedenog oca nalazila se njegova ćerka. Sinčića, godinu dana starijeg od devojčice, držao je za ruku, dok je tako sputan uspostavljao ravnotežu u periferijskom autobusu. Autobus je prikočio podizajući pritom ,do tog trenutka ,pritajenu prašinu sa puta. Dvokrilna hidraulična vrata na autobusu se otvoriše i otac pažljivo zakorači držeći brižno svoju decu.
Iza periferijskog autobusa zaustavio se, jedan od onih besnilom zaraženih automobila, koji je proizveden na nemačkom području. Na prozoru tog automobila beše izbačen lakat, ukrašen tetovažom. Lakat koji se nalazio unutar vozila nije bio ukrašen tetovažom. On je podlakticom i šakom bio povezan sa sedmostepenim menjačem na vozilu. Sa desne strane menjača nalazila se periferijska devojka impresionirana nabildovanim rukama, tetovažom i naročito besnilom.
Prašina koju je podigao autobus, vozača automobila podsetila je na onu prašinu koja se diže ispod kopita konja u kaubojskim filmovima, koji je kao mali voleo da gleda. Taj momenat kod njega je na trenutak podigao adrenalin pa je odlučio da pojača dozu impresioniranja kod suvozača.
Dečak se po silasku iz autobusa otrgao ocu iz ruku u trenutku kada je video psa svog dede. Pojurivši za psom, koji beše šprican protiv besnila, naleteo je na drugu životinju koja to nije bila. 
Malopređašnja podignuta prašina nije imala tu sreću da se dočeka na tlo. Ponovo se burno uzdigla. Prošlo je nekoliko sati dok se prašina na toj deonici puta ponovo nije utišala. Prašina se prizemljila ali pitanja koja je podigla sa sobom ostala su da lebde i zagušuju. 
Baba koja je virela sa prozora svog suturena ,pitala se, zašto se taj silan narod okupio dole na drumu? Kamiondžija, koji je tu prolazio, pitao se čija je to mala cipela na putu? Vozač, koji je počinio saobraćajnu nesreću ,pitao je preko mobilnog telefona svog oca za savet dok ga je devojka držala za nabildovanu podlakticu. Majka dečaka, koja je ubrzo stigla na mesto nesreće konstantno je upućivala jezivo „ZAŠTO?!“ svom bivšem mužu u kojem su pak zamrla sva moguća pitanja. Hirurg, koji se primio dečaka u operacionu salu, piitao se, imaju li njegovi roditelji još dece?

Portret mušicama upljuvan

Ispred opštine kontejner

U njemu je po navici zaudaralo smeće

a na smeću je tavorio i jedan uramljani anfas

odbačen kao i celokupno gradsko veće.

U opštini neki novi portret 

Drugačija kravata ali zid i klin su isti

i na taj osmeh će, jednog dana, 

kontejnerske muve sletati kao na pisti. 

Smenjivaće se ramovi sa portretima

uramljeni to dobro znaju

ali muvama avijatičarima je ionako svejedno

i onima koji po kontejneru čeprkaju.

Ostaju mrtvozornici, kockanje i stid

Grlato narikanje prolamalo se u ,i bez tog detalja, sumorno novembarsko jutro. Mrtvozornik je pružio najstarijem sinu priznanicu i ohrabrujuće ga je potapšao po ramenu obaveštavajući ga gotovo očinskim glasom da uplatu može izvršiti za dve nedelje. 
Kroz tanane zidove koji nisu obloženi izolacijom slušao je te reči tugovanja. Šrafcigerom je džarao po zadnjem delu na svom radiju i mogao je poput pomenutog mrtvozornika da konstantuje smrt. 
Sa upokojenim komšijom nije bio u dobrim odnosima. Zapravo, nije bio ni u kakvom odnosu. Još je njegov pokojni otac raskrstio sa njim zbog nelegalno izgrađene šupe koja se pružila više od pola metra u njihovo dvorište. Da li je otac pogrešio? To se u mlađim danima nije dovodilo u pitanje. Nije ni smelo. Trebalo je negde živeti a otac je bio kratkog fitilja i nije bilo pametno ljutiti ga. Zbog toga se nije družio ni sa komšijinom decom. Kakav je stav njihovog oca bio po tom pitanju nije mogao da zna. Išli su u istu školu ali nikada zajedno. Sa nekom dozom straha i stida uvek bi skrivali poglede.
Oca nema već nekoliko godina a sada nema ni komšije. Ostala je samo nelegalno podignuta šupa koja je u sebi skrivala napakovanu hrastovinu i ram od Poni bicikle, crvene boje. Toliko od opipljivih ostataka. I dalje ostaje to neprijatno skrivanje pogleda koji više nisu ispunjeni strahom ali je stid vremenom dobio na svojoj dimenziji. 
Da li je vreme da se krene novim putem? Zašto jednostavno ne bi uzeo sveću i otišao da prvim komšijama izjavi saučešće? 
Pokupio je alat koji je bio na stolu i smestio ga je u metalnu kutiju. Sa stolice je uzeo svoj kaput, obukao ga je i krenuo je napolje. Otišao je na tombolu. Stid je vremenom samo dobio na svojoj dimenziji.

Jadi mladog popa u maloj parohiji

U malom selu, tamo iza bespuća,

Gde majke još uvek decu metlama biju

U malom selu od tridesetak kuća,

mladi pop dobi svoju parohiju.

Mladi teolog, sa vedrinom u bradi

Došao je da održava religioznost

Krštene, venčane i upokojene da kadi

i da pričešćuje, kada je post.

Ali popićeva karijera nije počela slavno

sve je manje dece koju majke metlama viju

venčanja nije bilo odavno

jedino se za pokojnicima ponekad suze liju.

Drugari sa bogoslovije će me zavitlavati,

reče mladi pop svome ocu na ivici plača,

ovde će mi samo crkavicu davati

pa zar da živim od sečenja slavskih kolača?

Godine su prolazile, tezgi gotovo da bilo nije,

Ne pamti kada je umrla neka baka

Počeo je od jada krišom i da pije

I nostalgijom za rečima:

„Neka mu je crna zemlja laka“

Jednom tako pijan poče od radosti da ripa, 

sa zdravim razumom se opraštao mladi pop,

došao je na genijalnu ideju,

mišomor u svetu vodicu da sipa,

sanjao je grešan masovni ukop.

I sada u malom selu, tamo iza bespuća,

majka jedino dete u selu metlom bije

U tom malom selu, od tridesetak kuća, 

siromašni pop bolne suze lije.

Radost i tuga rodinog zavežljaja

Vuk je rođen posle par spontanih pobačaja svoje majke. Rodio se u bogatoj porodici mada će se ispostaviti da taj podatak za samog Vuka neće biti od nekog značaja. Posle ogromne sreće koja je zahvatila njegove roditelje uvidelo se da Vuk nije baš najzdravije dete i da to nikada, nažalost, neće ni postati. Uzaludno su njegovi roditelji posećivali raznorazne stručnjake, uzaludno su od tih istih stručnjaka dobijali ono zrno nade, Vuk nije pokazivao ni najmanju želju da se promeni. On to jednostavno nije ni mogao. Sa tri godine je nekako uspeo da prohoda, nikada nije progovorio mada je jasno ispuštao neke zvukove sa kojima je bilo jasno da li nešto negoduje ili odobrava. Uvek je imao neke novine u rukama. Novinska hartija između prstiju ga je držala smirenim. Ukoliko bi neko pokušao da mu novine oduzme vrištao bi koliko god je glasno mogao. Ipak njegovi roditelji su bili zahvalni što imaju dete pa makar i bolesno. Svake godine su mu priređivali rođendansku proslavu sa ogromnom tortom i klovnom mada on za to ni najmanje nije mario. Kupovali su mu redovno igračke, jer, šta drugo kupiti detetu koje pokazuje sreću ne vezano za to šta ga okružuje u datom momentu? Vuk je ponekad bio srećan, ponekad bi bio tužan i po tome se nije razlikovao od druge, normalne dece.
U istom naselju živeo je Vukov vršnjak Strahinja. Za razliku od Vuka Strahinja je rođen u trošnoj kući koju je delio sa roditeljima, bakom , sa dve sestre i jednim bratom. Mada je razlika bila i u tome što je Strahinja bio zdrav dečak. Tog jesenjeg jutra Strahinja se probudio sa napunjenih devet godina. Baka je nekim nakvašenim kartonom pokušavala da podloži neku ivericu koja je takođe bila nakvašena. Nedostajala je suva novinska harija i suvih drva. Na šporetu, u beloj šerpi sa crvenim tufnama, tavorilo je neko vodnjikavo mleko. Ustavši iz kreveta Strahinja je naletao na otvorene zagrljaje svojih nezaposlenih roditelja, sestara, brata i na kraju bake. Čestitali su mu rođendan povlačivši mu uši i želeći mu da bude zdrav i dobar đak. U žutoj kesi iz samoposluge Strahinja je spakovao svoj školski pribor. Za to vreme vatra je uspela da se razgori a uskoro je i mleko bilo skuvano. Na trpezi isped slavljenika majka je iznela namazane parčiće hleba sa džemom od šljiva a baka mu je nasula šolju toplog mleka. Slasan obrok izmamio je širok osmeh na pegavom licu malog Strahinje. Halapljivo je pojeo svoj obrok i žurno je otrčao ka školi. Strahinja je jasno znao šta ga raduje a šta ga rastužuje. Sreću su mu sačinjavale male stvari a tugu za većinu ljudi male stvari. Strahinja je ponekad bio srećan, ponekad bi bio tužan i po tome se nije razlikovao od neke druge dece.

Zaposli mi malog

Ja sam jedna važna osoba

direktor sam, poslanik, i još ponešto

službeni ručkovi su moja obaveza

viljuškom baratam vrlo vešto.

Telefon moj vapajno pišti

i dok potpisujem nekakav nalog

,mog zemljaka s telefona muka tišti,

od mene traži da mu zaposlim malog.

Gatara mi je onomad srikala sudbinu

i očito, išla mi je po volji,

predstoji mi velika sreća

ako je verovati kafi u šolji.

Za uslugu gledanja novac ne želi,

i dok umačem kažiprst u talog,

gatara mi odvažno veli:

„Gospodin, da mi zaposliš malog!“

Mog kuma je ubilo podzemlje,

želja za osvetom mi grudi rasplamsava,

bio je on divan čovek

nesretnik, neka mu je večna slava.

Nedeljom, kada od posla ne ginem

palim sveću za kumašina palog

o njegovoj porodici ja moram da brinem

i zato moram da mu zaposlim malog.

Nedeljom uveče svog malog zapošljavam

kod ljubavnice, jer mi je žena ljuta guja, 

posebno je nezgodna kada popije,

tada je opasna kao visokonaponska struja.

Za njenu ljutnju su kriva razloga dva,

prvi je taj, zbog navedenog pića,

a za drugi sam odgovoran lično ja,

jer joj još nisam zaposlio sestrića.

Praznovanje na olinjaloj jamoliji

Morao je da prizna svojoj deci da je Deda Mraz samo plod mašte tamo nekih ljudi koji su bili zaduženi za marketing Koka-Kole. Dok su dečica ćutke slušali surovo izlaganje svog oca o tome kako je ta ista Koka-Kola nešto najnezdravije na svetu i da je za decu njihovog uzrasta najbolje da piju čaj od zove, da od novogodišnjih poklona nema ništa i da su uzalud danima sastavljali pisma tom nepostojećem Deda Mrazu, tamne sene su narušile blistave dečje poglede.
Nakon toga im nije bilo do igranja, sedeli su na krevetu i bištili su uveliko olinjalu jamboliju. Malu dnevnu sobu koja je vršila funkciju i spavaće sobe u čijem je nastavku mala čajna kuhinja koja je vršila funkciju i kupatila obuzela je tužna tišina koja nije prikladna za dom u kojem odrastaju dvoje male dece. Otac je izvadio na sto neki ustajali duvan, snažno ga je mrvio prstima pripremajući ga da nestane u dimu. Koncentraciju na duvan remetila mu je upravo nesvakidašnja neprirodna mirnoća njegove dece. Posmatrajući svoj kažiprst i palac i tamno braon duvan u oku ovog oca zaigrala je bolna suza. Svesan da je poslednje vredno što su njegova deca dobila bio poljubac njihove odlazeće majke u temena njihove zbunjene glave. Nije mogao da prestane sa alkoholom a samim tim nije mogao ni da održi obećanje dato majci njegove dece. Terenta kola parkirana na njegovoj duši iz trena u tren kao da su poprimala sve veću težinu na sebi. Nije mogao da izdrži ovaj momenat. Ni bolnu istinu da ga je žena napustila, ni svoju majku za šporetom u čajnoj kuhinji koja već duže vreme nije gotovo ni reč izustila ni svoju mirnu decu na olinjaloj jamboliji. Nije mogao da izdrži! Dreknuo je iskolačenih očiju na svoju decu a onda je gotovo trčeći izleteo iz svog doma.
Postojalo je samo jedno mesto na koje je on mogao da ode. Vratio se pred zoru teškim korakom koji je jedva uspeo da prebaci preko svog i ne baš tako visokog praga. Decu očito nije mogao dugo da drži mir pa su u nedostatku jelke kitili svoju baku koja je sedela na tronošci za šporetom. Lepili su po njoj razne papiriće, bojali su joj izborano lice flomasterima. Baka je tako šarena zaspala na tronošci  a deca izmorena igrom su se vratila onom krevetu na kojem ih je i ostavio. Spavali su dubokim snom, sami i nepokriveni. Nakvašeni otac je sedeo za onim stolom gde je mrljio duvan i nakon što je duže vreme posmatrao neke udaljenu tačku na kraju sobe pridružio se svojoj porodici u spavanju.

Porodična toplina

I ja

I mama

I tata

u dvadeset kvadrata

i moj plišani

pufnasti zeka

čija je njuška meka.

Mama je trudna

ja dobiću seku

koja će mi oteti

mog pufnastog zeku.

U dvadeset kvadrata

i ribica

njena voda

i oko vode tegla

u korpi

izgužvan veš

pored njega

crknuta pegla.

Na televizoru

bakine ruke delo

na ekranu komedija

ispred ekrana drama

moju glavu 

u krilu

drži brižna

natekla mama.

Na stolici

tatin sako

otkaz krasi

njegov unutrašnji džep

bezbrižno detinje doba

život deteta

je zbilja lep.

Nostalgija za restovanim krompirom

Ima od tada sigurno pet godina kako je odlučio da se otisne u svet. Dugo se opraštao sa majkom ispred njihovog iznajmljenog suturena. Obećao joj je tada da će redovno pisati i obećao je sve ono što se obećava staroj majci na rastanku. Majka kao majka. Brisala je suze naizmenično maramicom i rukavom želeći za svog jedinca samo najbolje.
Godinama je plaćala stanarinu tako što je čistila ulaze pojedinih zgrada. Naknada za njenu obavljenu delatnost je naravno bila mizerna i od tih sredstava nije uspela ono čemu je oduvek težila a čemu uostalom teže sve samohrane majke. Momčilo je bio skroman mladić ili se tako bar činilo. Ono što je sigurno je da nikada nije bio preterano zahtevan da li zbog sebe ili zato što je znao da njegova Anka neće moći da ispuni njegov prohtev. Ponekad bi zamolio svoju majku da mu za ručak pripremi restovani krompir. Nije da ga je nešto preterano voleo ali je znao da je to u domenu onoga što njegova majka može da priušti za obrok. Pošto bi ga spremila Momčilo bi ga halapljivo jeo posmatrajući jednim okom sreću na licu svoje majke.
Međutim, vremena su se menjala ali na gore kao što nam je svima dobro poznato. Nedoškolovani Momčilo bez para i veze nije imao neku mogućnost da se zaposli. Majčina satnica je ostala ista, kirija za suturen je rasla tako da čak ni vražji restovani krompir više nije bio tako dostupan. Momčilo je naglo zavoleo nešto jeftiniju pečenu šargarepu ali je znao da njegova majka neće uskoro poverovati u priču kako za ručak voli čašu vode sa javne gradske česme. Zbog toga je odlučio da se oprosti od majke i da se otisne u svet.
Pisma su stizala jednom mesečno. Majka bi ih nalazila između klimavih, starih vrata i štoka. O kakve su samo radosti u njima bile. Momčilo se zaposlio u jednom hotelu, pomaže u kuhinji i ima svoju sobu. Hotel je u blizini obale i redovno se kupa u prelepom moru. To što se na pismima nije nalazila adresa sa koje šalje i poštanska marka opravdao je tako što je rekao da pismo šalje po jednom zemljaku koji radi kao kopilot koji zbog prirode svog posla često putuje pa joj on lično i donosi pisma. Majka nikada nije videla tog kopilota, uvek bi pisma nalazila u vratima ali ništa od toga joj nije bilo bitno. Pisma bi čitala iznova i iznova i uvek bi je obuhvatao osećaj neograničene sreće. Redovno bi spomenuo u pismima kako mu nedostaje njen restovani krompir koji niko ne ume da spremi kao što to zna ona.
Jednog običnog dana vraćajući se sa posla zatekla je jednog dečka, ciganina kako nešto petlja oko njenih vrata. Kada je ugledao dečko se dao u trk. Na pragu je našla novo Momčilovo pismo bez markice. U njemu je Momčilo upoznao jednu dobru i lepu devojku. Naša je.
Mladi aktivisti koji su organizovali čišćenje lokalnog jezera su sledećeg jutra iz vode izvukli muški leš koji je bio privezan za veliki kamen.

Drhtanje novina na jutarnjem hrkanju

Prolazila je tiha okupacija tame 

dan je pred sobom sve kolonijalizovao

kroz park su sa psima džogirale dame 

a jedan je čovek na klupi spavao. 

Kroz parkovske grane dan prkosno istupi 

vetrela je rosa, zapevaše ptice 

čovek je spavao na čamovoj klupi

dok su mu novine prekrivale lice. 

Na neudobnoj klupi kičma je patila 

ispod kestena na kojem noću hukaše sove

novinska hartija se na hrkanju bajatila 

dok je čovek otvorenih ustao gutao naslove.

Međutim, te masne vesti i optimizam taj 

što će se kroz otvorena usta u čoveku nastaniti

taj na novinskoj hartiji oslikan raj 

prazan stomak spavače neće nahraniti.

Čekajući crveno na semaforu

-Da imam lepu ženu bio bih joj veran.
-Jesi li siguran?
-Milion posto. Pružio bi joj sve.
-Samo zato što je lepa?
-Morala bi da bude i pametna. Onda bi mi izrodila i pametnu decu. Njima bih pružio sve ono što moji roditelji meni nikada nisu mogli da priušte.
-Decu kažeš? Znači nekoliko?
-Što da ne? Bar dvoje. Čovek bez dece ti je kao....
-Kao drvo bez grana?
-Jeste. Tako se kaže. Podigli bi i stambeni kredit i uzeli bi lepu kuću tu negde na periferiji. Sa velikim dvorištem. Zbog dece.
-Uuuuu evo ga neki mercedes sa stranim tablicama, uhvatiće ga crveno. Drž sunđer mladoženja.
-Daj.