U momentima dokolice

Ponekad u momentima dokolice

popisujem svoj iznošeni donji veš

dotrajale majice i ostrugane čarape

pa ih zatim zaveštavam

nekom nesumičnom izabranom srećkoviću

iz javnog imenika.

Povremeno u časima dosade

skiciram čamac koji planiram sačiniti

od debelog hrasta sladuna iz obližnjeg parka.

Čamac iz kog ću pevati poput gondoliera

dok budem veslao daleko od bova.

Neretko,moglo bi se reći često,

sedim bosonog pred zgradom u kojoj ne živim

i brojevima izrečenim glasno

zbunjujem decu koja igraju žmurke.

Najčešće, bez ikakvog smisla,

protivrečim svojim istomšljenicima

tek da bih privukao pažnju na sebe

makar tada i gnev navukao

jer, momenti dokolice znaju da budu naporni.

Beg od krvavog otkosa

Pramenovi oštre kose nisu uspevali da prkose znatno oštrijem vetru. Brio je severac, zarivao se u kosti i u snopove trava požutelih od jeseni. Ti snopovi trava bili su napakovani na središte blatnjave njive. Nosio je na svojim poludubokim cipelama sastav njegove kuće u kojoj se rodio-blato i slamu. Čupao je noge iz rodne grude pri svakom koraku.
Padala je magla. Naziralo se stablo kruške, taj slasan vodenjak sa kojeg je pao kao desetogodišnjak prilikom krađe svračijih jaja. Magla je progutala sokak kojim je jednom prilikom hodao kao da je pao sa sedmog neba. Tako je bar njegov hod protumačio seoski pop, nakon što mu je mladić učtivo ali ni sa najmanjom željom celivao ruku. Možda je to bio i jedini put da mu taj odvratni gest navodnog poštovanja nije pao toliko teško. Ta vražja padanja. Usledio je pad u očima svojih roditelja čemu je prethodio pad na ispitu zrelosti iz matematike.
Magla kao da je osetila želju hodača da ostane nevidljiv. Gutala je postepeno svaki pedalj zabačenog sela. Hodač joj je pritajeno bio zahvalan. Neće videti livadu, za koju je verovao da je obrasla u korov a u kojoj je poslednji dah ostavio njegov nešto stariji drug. Imao je četrnaest kada ga je kosom, oštrijom od svih oštrih pramenova i od svakog vetra zaklao komšija zbog ovaca koje su se zasladile lucerkom. Neće videti ni kuću, sada već pokojnog krvnika sa britkom kosom, oko koje je nakon što je pušten iz zatvora, u dugim belim gaćama vrišteći bežao od utvara koje su ga proganjale. I dželat je kao i njegova žrtva poslednji dah podario travi.
Pobegao je odavno. Pobegao je od livada lucerki čiji par otkosa vrede kao život, gde je međa predmet zakletve, kletve i mržnje, gde je tuđ pad poželjen i rado viđen a uspon stvar zavida i ponovo mržnje.
Hodao je poput uhode. Magla se nije podizala.