Jadi mladog popa u maloj parohiji

U malom selu, tamo iza bespuća,

Gde majke još uvek decu metlama biju

U malom selu od tridesetak kuća,

mladi pop dobi svoju parohiju.

Mladi teolog, sa vedrinom u bradi

Došao je da održava religioznost

Krštene, venčane i upokojene da kadi

i da pričešćuje, kada je post.

Ali popićeva karijera nije počela slavno

sve je manje dece koju majke metlama viju

venčanja nije bilo odavno

jedino se za pokojnicima ponekad suze liju.

Drugari sa bogoslovije će me zavitlavati,

reče mladi pop svome ocu na ivici plača,

ovde će mi samo crkavicu davati

pa zar da živim od sečenja slavskih kolača?

Godine su prolazile, tezgi gotovo da bilo nije,

Ne pamti kada je umrla neka baka

Počeo je od jada krišom i da pije

I nostalgijom za rečima:

„Neka mu je crna zemlja laka“

Jednom tako pijan poče od radosti da ripa, 

sa zdravim razumom se opraštao mladi pop,

došao je na genijalnu ideju,

mišomor u svetu vodicu da sipa,

sanjao je grešan masovni ukop.

I sada u malom selu, tamo iza bespuća,

majka jedino dete u selu metlom bije

U tom malom selu, od tridesetak kuća, 

siromašni pop bolne suze lije.

Radost i tuga rodinog zavežljaja

Vuk je rođen posle par spontanih pobačaja svoje majke. Rodio se u bogatoj porodici mada će se ispostaviti da taj podatak za samog Vuka neće biti od nekog značaja. Posle ogromne sreće koja je zahvatila njegove roditelje uvidelo se da Vuk nije baš najzdravije dete i da to nikada, nažalost, neće ni postati. Uzaludno su njegovi roditelji posećivali raznorazne stručnjake, uzaludno su od tih istih stručnjaka dobijali ono zrno nade, Vuk nije pokazivao ni najmanju želju da se promeni. On to jednostavno nije ni mogao. Sa tri godine je nekako uspeo da prohoda, nikada nije progovorio mada je jasno ispuštao neke zvukove sa kojima je bilo jasno da li nešto negoduje ili odobrava. Uvek je imao neke novine u rukama. Novinska hartija između prstiju ga je držala smirenim. Ukoliko bi neko pokušao da mu novine oduzme vrištao bi koliko god je glasno mogao. Ipak njegovi roditelji su bili zahvalni što imaju dete pa makar i bolesno. Svake godine su mu priređivali rođendansku proslavu sa ogromnom tortom i klovnom mada on za to ni najmanje nije mario. Kupovali su mu redovno igračke, jer, šta drugo kupiti detetu koje pokazuje sreću ne vezano za to šta ga okružuje u datom momentu? Vuk je ponekad bio srećan, ponekad bi bio tužan i po tome se nije razlikovao od druge, normalne dece.
U istom naselju živeo je Vukov vršnjak Strahinja. Za razliku od Vuka Strahinja je rođen u trošnoj kući koju je delio sa roditeljima, bakom , sa dve sestre i jednim bratom. Mada je razlika bila i u tome što je Strahinja bio zdrav dečak. Tog jesenjeg jutra Strahinja se probudio sa napunjenih devet godina. Baka je nekim nakvašenim kartonom pokušavala da podloži neku ivericu koja je takođe bila nakvašena. Nedostajala je suva novinska harija i suvih drva. Na šporetu, u beloj šerpi sa crvenim tufnama, tavorilo je neko vodnjikavo mleko. Ustavši iz kreveta Strahinja je naletao na otvorene zagrljaje svojih nezaposlenih roditelja, sestara, brata i na kraju bake. Čestitali su mu rođendan povlačivši mu uši i želeći mu da bude zdrav i dobar đak. U žutoj kesi iz samoposluge Strahinja je spakovao svoj školski pribor. Za to vreme vatra je uspela da se razgori a uskoro je i mleko bilo skuvano. Na trpezi isped slavljenika majka je iznela namazane parčiće hleba sa džemom od šljiva a baka mu je nasula šolju toplog mleka. Slasan obrok izmamio je širok osmeh na pegavom licu malog Strahinje. Halapljivo je pojeo svoj obrok i žurno je otrčao ka školi. Strahinja je jasno znao šta ga raduje a šta ga rastužuje. Sreću su mu sačinjavale male stvari a tugu za većinu ljudi male stvari. Strahinja je ponekad bio srećan, ponekad bi bio tužan i po tome se nije razlikovao od neke druge dece.

Zaposli mi malog

Ja sam jedna važna osoba

direktor sam, poslanik, i još ponešto

službeni ručkovi su moja obaveza

viljuškom baratam vrlo vešto.

Telefon moj vapajno pišti

i dok potpisujem nekakav nalog

,mog zemljaka s telefona muka tišti,

od mene traži da mu zaposlim malog.

Gatara mi je onomad srikala sudbinu

i očito, išla mi je po volji,

predstoji mi velika sreća

ako je verovati kafi u šolji.

Za uslugu gledanja novac ne želi,

i dok umačem kažiprst u talog,

gatara mi odvažno veli:

„Gospodin, da mi zaposliš malog!“

Mog kuma je ubilo podzemlje,

želja za osvetom mi grudi rasplamsava,

bio je on divan čovek

nesretnik, neka mu je večna slava.

Nedeljom, kada od posla ne ginem

palim sveću za kumašina palog

o njegovoj porodici ja moram da brinem

i zato moram da mu zaposlim malog.

Nedeljom uveče svog malog zapošljavam

kod ljubavnice, jer mi je žena ljuta guja, 

posebno je nezgodna kada popije,

tada je opasna kao visokonaponska struja.

Za njenu ljutnju su kriva razloga dva,

prvi je taj, zbog navedenog pića,

a za drugi sam odgovoran lično ja,

jer joj još nisam zaposlio sestrića.

Praznovanje na olinjaloj jamoliji

Morao je da prizna svojoj deci da je Deda Mraz samo plod mašte tamo nekih ljudi koji su bili zaduženi za marketing Koka-Kole. Dok su dečica ćutke slušali surovo izlaganje svog oca o tome kako je ta ista Koka-Kola nešto najnezdravije na svetu i da je za decu njihovog uzrasta najbolje da piju čaj od zove, da od novogodišnjih poklona nema ništa i da su uzalud danima sastavljali pisma tom nepostojećem Deda Mrazu, tamne sene su narušile blistave dečje poglede.
Nakon toga im nije bilo do igranja, sedeli su na krevetu i bištili su uveliko olinjalu jamboliju. Malu dnevnu sobu koja je vršila funkciju i spavaće sobe u čijem je nastavku mala čajna kuhinja koja je vršila funkciju i kupatila obuzela je tužna tišina koja nije prikladna za dom u kojem odrastaju dvoje male dece. Otac je izvadio na sto neki ustajali duvan, snažno ga je mrvio prstima pripremajući ga da nestane u dimu. Koncentraciju na duvan remetila mu je upravo nesvakidašnja neprirodna mirnoća njegove dece. Posmatrajući svoj kažiprst i palac i tamno braon duvan u oku ovog oca zaigrala je bolna suza. Svesan da je poslednje vredno što su njegova deca dobila bio poljubac njihove odlazeće majke u temena njihove zbunjene glave. Nije mogao da prestane sa alkoholom a samim tim nije mogao ni da održi obećanje dato majci njegove dece. Terenta kola parkirana na njegovoj duši iz trena u tren kao da su poprimala sve veću težinu na sebi. Nije mogao da izdrži ovaj momenat. Ni bolnu istinu da ga je žena napustila, ni svoju majku za šporetom u čajnoj kuhinji koja već duže vreme nije gotovo ni reč izustila ni svoju mirnu decu na olinjaloj jamboliji. Nije mogao da izdrži! Dreknuo je iskolačenih očiju na svoju decu a onda je gotovo trčeći izleteo iz svog doma.
Postojalo je samo jedno mesto na koje je on mogao da ode. Vratio se pred zoru teškim korakom koji je jedva uspeo da prebaci preko svog i ne baš tako visokog praga. Decu očito nije mogao dugo da drži mir pa su u nedostatku jelke kitili svoju baku koja je sedela na tronošci za šporetom. Lepili su po njoj razne papiriće, bojali su joj izborano lice flomasterima. Baka je tako šarena zaspala na tronošci  a deca izmorena igrom su se vratila onom krevetu na kojem ih je i ostavio. Spavali su dubokim snom, sami i nepokriveni. Nakvašeni otac je sedeo za onim stolom gde je mrljio duvan i nakon što je duže vreme posmatrao neke udaljenu tačku na kraju sobe pridružio se svojoj porodici u spavanju.

Porodična toplina

I ja

I mama

I tata

u dvadeset kvadrata

i moj plišani

pufnasti zeka

čija je njuška meka.

Mama je trudna

ja dobiću seku

koja će mi oteti

mog pufnastog zeku.

U dvadeset kvadrata

i ribica

njena voda

i oko vode tegla

u korpi

izgužvan veš

pored njega

crknuta pegla.

Na televizoru

bakine ruke delo

na ekranu komedija

ispred ekrana drama

moju glavu 

u krilu

drži brižna

natekla mama.

Na stolici

tatin sako

otkaz krasi

njegov unutrašnji džep

bezbrižno detinje doba

život deteta

je zbilja lep.