Običan dan jednog sužnja

Teško, čađavo jutro
i kašalj ispunjen šlajmom
olovne mršave noge
i kičma zajahana zajmom.

Beznadežno podne
i tanjir sa bljutavim obedom
odbijanje i ustajanje sa stola
smatra se moralnom pobedom.

Tamno, spasonosno veče
remeti alarma na satu navijanje
umesto ovaca
broji se stomačno zavijanje.

U međuvremenu između ručka i Dnevnika 2

-Komšo leba ti....umal´ da me strefi! Šta radiš tu?!
-Ništa.
-Kako ništa?! Što čučiš u tim tujama tu? 
-Ma neka dečurlija....loptom mi razbila prozor, pentraju mi se po šupi, gaze mi cveće....
-Pa jebo ga ti to su deca. I mi smo takvi bili. Pusti ih.
-Ma ne razumeš ti mene. Baš zato što ih jurim oni se i vraćaju. Tako im je zanimljivije.
-U pravu si. Ne razumem te.
-Slušaj, na neki način ja se igram sa njima. Čovek kada omatori počinje da liči na dete. Njima je interesantno zato što se ja srdim na njih i zato što ih jurim a i meni je to zanimljivo. Prekrajam vreme tako.
-Gadna samoća komšo a?
-Gadna majku joj.

Čovek priča sam sa sobom posle rata

Gangrenom nagrižene noge kroz ruševine su se micale
Izvitoperena ulica ispustila je prašnjavi dah
Nagrižene, barutom osoljene usne reči su sricale
Na sasušenu krv mirisao je krah.

Iz zemlje su bojažljivo virile rite poderane
Razbacan paramparčad, udovi i umrtvljena nadanja
Miris truleži opsedao je otvorene rane
dok su osoljene usne sricale reči duševnog stradanja.

Kako izmeriti strah, patnju i načinjeno zlo?!
Količina zavisi od merioca, a ne od vage ili tasa!
Brada hodača podrhtavala je kao što je to činilo tlo
Poput belih zastava vijore se reči sa malo glasa.

Prenatovarena glava ka ranjivim nogama prenateže
Kao da će se tako teška otkinuti sa svog vrata
Reči bez pameti, tiho, sa drhtaja usana beže
Čovek priča sam sa sobom posle rata.

Prosjačka psihologija

-Dobar dan mlad gospodin. Udeliš neki dinar za moju bolesnu čerkicu koja boluje od teške i neizlečive bolesti?
-Ček bre, zar koliko juče nisi imao sina koji boluje od teške i neizlečive bolesti?!
-Pa ovaj..jeste ali...ovaj... imam ja i čerkicu koja..
-Dobro de. Imaš pravo. Žensko dete ipak izaziva jače emocije od muškog. Nekako su krhkija stvorenja. Dosetljivo, moram ti priznati.
-Nije bato nego...ja sam mislio....
-Neka te...shvatam. Evo ti pedeset dinara, danas sam dobre volje. Pretpostavljam da si izbunario još nekog za neki dinar a to će ti biti dovoljno za čokanjče neke žestine.
-Hvala kume, Bog da ti da.
-I drugi put kada sam dobre volje. I evo ti jedan savet. Promeni to za neizlečivu bolest. Šta će joj pare kada je bolest neizlečiva? Podari ljudima nadu da će se ta čerkica možda izlečiti ako oni zavuku ruku u svoj džep. I promeni lokaciju. Ovde su te već svi upoznali. Pa juče si mi tražio pare za sina. Ali nemoj da ideš tamo gde su naseljeni bogataši. Beži od mermera i visoko podignutih ograda. Oni nemaju vremena ni da te saslušaju i tu se definitivno nećeš ovajditi. Pronađi neke siromašnije baze. Oni imaju više razumevanja za te stvari. Verovatno su i naivniji. 
-Oću.
-Odlično...ajd...okrepi se pa u radne pobede.
-E...kume?
-M?
-Setio sam te se. Samo juče nisi hteo da zastaneš kada sam ti tražio pare a danas si baš dobre volje. Šta je razlog ako smem znati?
- Posle četiri vantelesne oplodnje mojoj supruzi i meni se konačno posrećilo. Čekamo bebu.
-Nek je sa srećom!
-Hvala bato...vidimo se.