Godinama je plaćala stanarinu tako što je čistila ulaze pojedinih zgrada. Naknada za njenu obavljenu delatnost je naravno bila mizerna i od tih sredstava nije uspela ono čemu je oduvek težila a čemu uostalom teže sve samohrane majke. Momčilo je bio skroman mladić ili se tako bar činilo. Ono što je sigurno je da nikada nije bio preterano zahtevan da li zbog sebe ili zato što je znao da njegova Anka neće moći da ispuni njegov prohtev. Ponekad bi zamolio svoju majku da mu za ručak pripremi restovani krompir. Nije da ga je nešto preterano voleo ali je znao da je to u domenu onoga što njegova majka može da priušti za obrok. Pošto bi ga spremila Momčilo bi ga halapljivo jeo posmatrajući jednim okom sreću na licu svoje majke.
Međutim, vremena su se menjala ali na gore kao što nam je svima dobro poznato. Nedoškolovani Momčilo bez para i veze nije imao neku mogućnost da se zaposli. Majčina satnica je ostala ista, kirija za suturen je rasla tako da čak ni vražji restovani krompir više nije bio tako dostupan. Momčilo je naglo zavoleo nešto jeftiniju pečenu šargarepu ali je znao da njegova majka neće uskoro poverovati u priču kako za ručak voli čašu vode sa javne gradske česme. Zbog toga je odlučio da se oprosti od majke i da se otisne u svet.
Pisma su stizala jednom mesečno. Majka bi ih nalazila između klimavih, starih vrata i štoka. O kakve su samo radosti u njima bile. Momčilo se zaposlio u jednom hotelu, pomaže u kuhinji i ima svoju sobu. Hotel je u blizini obale i redovno se kupa u prelepom moru. To što se na pismima nije nalazila adresa sa koje šalje i poštanska marka opravdao je tako što je rekao da pismo šalje po jednom zemljaku koji radi kao kopilot koji zbog prirode svog posla često putuje pa joj on lično i donosi pisma. Majka nikada nije videla tog kopilota, uvek bi pisma nalazila u vratima ali ništa od toga joj nije bilo bitno. Pisma bi čitala iznova i iznova i uvek bi je obuhvatao osećaj neograničene sreće. Redovno bi spomenuo u pismima kako mu nedostaje njen restovani krompir koji niko ne ume da spremi kao što to zna ona.
Jednog običnog dana vraćajući se sa posla zatekla je jednog dečka, ciganina kako nešto petlja oko njenih vrata. Kada je ugledao dečko se dao u trk. Na pragu je našla novo Momčilovo pismo bez markice. U njemu je Momčilo upoznao jednu dobru i lepu devojku. Naša je.
Mladi aktivisti koji su organizovali čišćenje lokalnog jezera su sledećeg jutra iz vode izvukli muški leš koji je bio privezan za veliki kamen.
