Gospodin Sistem majskim suncem obasjan

Proleće, park, šarenilo, polovina maja
Porodični izlet i puštanje papirnog zmaja
Držanje za ruke i ringe ringe raja.

Podnožje je puno veselog dečjeg eha
Kraj uskršnjeg posta, očišćeni smo od greha
Unaokolo cvrkut ptica i mnogo, mnogo smeha.

Mama veštim prstima devojčici plete kikice
Tata joj od poslednjih para kupuje kokice
Uvežbani osmeh mu prekriva zabrinuto lice.

Gospodin Sistem se lako uklopio u ovu gomilu
Sedi na klupi, novine su mu na krilu
sa zadovoljstvom posmatra ovu prolećnu idilu.

U oblaku prašine i pitanja

U naručju razvedenog oca nalazila se njegova ćerka. Sinčića, godinu dana starijeg od devojčice, držao je za ruku, dok je tako sputan uspostavljao ravnotežu u periferijskom autobusu. Autobus je prikočio podizajući pritom ,do tog trenutka ,pritajenu prašinu sa puta. Dvokrilna hidraulična vrata na autobusu se otvoriše i otac pažljivo zakorači držeći brižno svoju decu.
Iza periferijskog autobusa zaustavio se, jedan od onih besnilom zaraženih automobila, koji je proizveden na nemačkom području. Na prozoru tog automobila beše izbačen lakat, ukrašen tetovažom. Lakat koji se nalazio unutar vozila nije bio ukrašen tetovažom. On je podlakticom i šakom bio povezan sa sedmostepenim menjačem na vozilu. Sa desne strane menjača nalazila se periferijska devojka impresionirana nabildovanim rukama, tetovažom i naročito besnilom.
Prašina koju je podigao autobus, vozača automobila podsetila je na onu prašinu koja se diže ispod kopita konja u kaubojskim filmovima, koji je kao mali voleo da gleda. Taj momenat kod njega je na trenutak podigao adrenalin pa je odlučio da pojača dozu impresioniranja kod suvozača.
Dečak se po silasku iz autobusa otrgao ocu iz ruku u trenutku kada je video psa svog dede. Pojurivši za psom, koji beše šprican protiv besnila, naleteo je na drugu životinju koja to nije bila. 
Malopređašnja podignuta prašina nije imala tu sreću da se dočeka na tlo. Ponovo se burno uzdigla. Prošlo je nekoliko sati dok se prašina na toj deonici puta ponovo nije utišala. Prašina se prizemljila ali pitanja koja je podigla sa sobom ostala su da lebde i zagušuju. 
Baba koja je virela sa prozora svog suturena ,pitala se, zašto se taj silan narod okupio dole na drumu? Kamiondžija, koji je tu prolazio, pitao se čija je to mala cipela na putu? Vozač, koji je počinio saobraćajnu nesreću ,pitao je preko mobilnog telefona svog oca za savet dok ga je devojka držala za nabildovanu podlakticu. Majka dečaka, koja je ubrzo stigla na mesto nesreće konstantno je upućivala jezivo „ZAŠTO?!“ svom bivšem mužu u kojem su pak zamrla sva moguća pitanja. Hirurg, koji se primio dečaka u operacionu salu, piitao se, imaju li njegovi roditelji još dece?

Portret mušicama upljuvan

Ispred opštine kontejner

U njemu je po navici zaudaralo smeće

a na smeću je tavorio i jedan uramljani anfas

odbačen kao i celokupno gradsko veće.

U opštini neki novi portret 

Drugačija kravata ali zid i klin su isti

i na taj osmeh će, jednog dana, 

kontejnerske muve sletati kao na pisti. 

Smenjivaće se ramovi sa portretima

uramljeni to dobro znaju

ali muvama avijatičarima je ionako svejedno

i onima koji po kontejneru čeprkaju.

Ostaju mrtvozornici, kockanje i stid

Grlato narikanje prolamalo se u ,i bez tog detalja, sumorno novembarsko jutro. Mrtvozornik je pružio najstarijem sinu priznanicu i ohrabrujuće ga je potapšao po ramenu obaveštavajući ga gotovo očinskim glasom da uplatu može izvršiti za dve nedelje. 
Kroz tanane zidove koji nisu obloženi izolacijom slušao je te reči tugovanja. Šrafcigerom je džarao po zadnjem delu na svom radiju i mogao je poput pomenutog mrtvozornika da konstantuje smrt. 
Sa upokojenim komšijom nije bio u dobrim odnosima. Zapravo, nije bio ni u kakvom odnosu. Još je njegov pokojni otac raskrstio sa njim zbog nelegalno izgrađene šupe koja se pružila više od pola metra u njihovo dvorište. Da li je otac pogrešio? To se u mlađim danima nije dovodilo u pitanje. Nije ni smelo. Trebalo je negde živeti a otac je bio kratkog fitilja i nije bilo pametno ljutiti ga. Zbog toga se nije družio ni sa komšijinom decom. Kakav je stav njihovog oca bio po tom pitanju nije mogao da zna. Išli su u istu školu ali nikada zajedno. Sa nekom dozom straha i stida uvek bi skrivali poglede.
Oca nema već nekoliko godina a sada nema ni komšije. Ostala je samo nelegalno podignuta šupa koja je u sebi skrivala napakovanu hrastovinu i ram od Poni bicikle, crvene boje. Toliko od opipljivih ostataka. I dalje ostaje to neprijatno skrivanje pogleda koji više nisu ispunjeni strahom ali je stid vremenom dobio na svojoj dimenziji. 
Da li je vreme da se krene novim putem? Zašto jednostavno ne bi uzeo sveću i otišao da prvim komšijama izjavi saučešće? 
Pokupio je alat koji je bio na stolu i smestio ga je u metalnu kutiju. Sa stolice je uzeo svoj kaput, obukao ga je i krenuo je napolje. Otišao je na tombolu. Stid je vremenom samo dobio na svojoj dimenziji.