Zgužvao je praznu kutiju cigareta i
bacio je pored kante. Uistinu, gađao je onako nevoljno kantu ali je promašio.
Nije mario da je podigne i pošalje je na mesto koje je predviđeno za smeće,
Kanta je ostala promašena ali to nije ništa u odnosu na život koji je vodio lik
koji je upravo zapalio poslednju cigaretu iz kutije i koji se uputio ka
obližnjem parku.
Tu noć je na ruletu ostavio poslednje što je imao. Ni to nije imao. Pozajmio je od svog jedinog preostalog prijatelja. Verovao je u ono u šta veruju svi kockari a to je da jednom mora da ga krene, da sreća mora još jednom da mu se nasmeši. Sreća se te noći možda i smešila nekom ali njemu nije podarila svoj blistavi osmeh.
Prebirajući po mislima nije mario za to što je klupa na kojoj sedi zahvaćena jutarnjom rosom. Izgubio je sve. Odavno stan, nešto kasnije posao, postepeno prijatelje zbog zajmova koje nikada nije vratio, do kraja sledeće nedelje izgubiće i poslednjeg prijatelja. Dugovao je zelenašima, kamate su rasle, pretnje takođe.To bi bilo sve od njega. Više nije imao opcija. U tom trenutku se u njemu javila željica da nešto promeni ali više nije imao šta da promeni. Sve i da reši da se više nikada ne kocka, to neće ništa promeniti. Naravno, kada je čovek u bezizlaznoj situaciju u njemu se javi ideja da počini samoubistvo. On ipak nije bio od te fele. Smatrao je da samoubistvo može da počini samo psihički bolestan, lud čovek. Samo lud čovek.
Parkom su počeli da prolaze ljudi. Neki su užurbanim koracima žurili na posao noseći u kesama peciva, drugi su sami ili u pratnji psa trčkarali kako bi stekli kondiciju a on je sedeo i posmatrao ih poluugašenim pogledom. U jednom trenutku je ustao, prišao je jednoj dečjoj ljuljašci, posmatrao je neko vreme pre nego što je seo na nju. Zaljuljao se snažno i započeo je glasno pevanje dečije pesmice u kojoj se slavi radost življenja. Ljuljao se dugo i snažno, pevao je još snažnije čekajući strpljivo da njegov poslednji blef urodi plodom.
Tu noć je na ruletu ostavio poslednje što je imao. Ni to nije imao. Pozajmio je od svog jedinog preostalog prijatelja. Verovao je u ono u šta veruju svi kockari a to je da jednom mora da ga krene, da sreća mora još jednom da mu se nasmeši. Sreća se te noći možda i smešila nekom ali njemu nije podarila svoj blistavi osmeh.
Prebirajući po mislima nije mario za to što je klupa na kojoj sedi zahvaćena jutarnjom rosom. Izgubio je sve. Odavno stan, nešto kasnije posao, postepeno prijatelje zbog zajmova koje nikada nije vratio, do kraja sledeće nedelje izgubiće i poslednjeg prijatelja. Dugovao je zelenašima, kamate su rasle, pretnje takođe.To bi bilo sve od njega. Više nije imao opcija. U tom trenutku se u njemu javila željica da nešto promeni ali više nije imao šta da promeni. Sve i da reši da se više nikada ne kocka, to neće ništa promeniti. Naravno, kada je čovek u bezizlaznoj situaciju u njemu se javi ideja da počini samoubistvo. On ipak nije bio od te fele. Smatrao je da samoubistvo može da počini samo psihički bolestan, lud čovek. Samo lud čovek.
Parkom su počeli da prolaze ljudi. Neki su užurbanim koracima žurili na posao noseći u kesama peciva, drugi su sami ili u pratnji psa trčkarali kako bi stekli kondiciju a on je sedeo i posmatrao ih poluugašenim pogledom. U jednom trenutku je ustao, prišao je jednoj dečjoj ljuljašci, posmatrao je neko vreme pre nego što je seo na nju. Zaljuljao se snažno i započeo je glasno pevanje dečije pesmice u kojoj se slavi radost življenja. Ljuljao se dugo i snažno, pevao je još snažnije čekajući strpljivo da njegov poslednji blef urodi plodom.
